Ne mogu da opišem koliko me nerviraju ljudi koji koriste aparate za kafu, ja mislim da bi umrli da ne postoje ti aparati. Kafa je jedna jedina - Turska kafa, ovo ostalo ne valja ništa.

Zaljubljena sam u život!

Kosa mi se digne na glavi kad neko za nešto što drugi plaća kaže da nije skupo. Na primjer, odem na ručak ili kafu sa drugom ili djevojkom, ja platim i nije mi uopšte problem i ne spominjem to nikako, ali me oni sami pitaju koliki je bio račun. Ja odgovorim, a onda obavezno komentarišu kako nije bio velik račun i kako je jeftino ispalo. Pa što se ti ne prihvati svog novčanika ako je bilo jeftino!?

Najgori su ljudi koji su dobri za druge, a ološi prema najrođenijima.

Izašla sam par puta sa momkom kojeg sam upoznala preko prijatelja. Što se tiče njegovog obrazovanja, divim mu se. Na fakultetu je bio sutudent generacije, upisao je posle toga master… Ali je totalno pod maminom čizmom, kao da mu je ona gospodarica, a ne roditelj. To mi se jedino ne dopada.

Koja sam ja budala.

Kolegica se udaje uskoro i zabranila je pojedinim ljudima da dovode svoje beba na svadbu, uz objašnjenje da je bebama naporno to i da će im biti vruće tu. Rekla je da roditelji nece moći plesati i opustiti se čitavu noć, a ustvari neće bebe na svadbi samo da joj ne bi svadba "uništena" bila sa plakanjem. Rekla je da su djeca od 5-6 godina dobrodošla, a ni sama nije svjesna da će joj više ta djeca "štete" napraviti na svadbi nego bebe. Toliko mi se počela gaditi, i stvarno osuđujem to ponašanje, valjda svaki roditelj zna da li može sa bebom na svadbu i zna šta je dobro za njegove dijete. Nije svaki roditelj u mogućnosti da ostavi svoje dijete kod nekoga da bi mogao da se "opusti" i pleše čitavu noć.

Kako je teško da posle duge duge veze opet budete sami...

Ja sam sretno udana, sve nam je super.

Ljudi moji ja sam prodisala otkad sam se odselila u drugu državu. Taj nivo mira u životu nisam imala. Kući sam stalno kukala jer mi je takvo okruženje bilo, bila nervozna, neraspoložena, bila u dugoj vezi koja me ne ispunjava samo da me moji ne smaraju što sam sama. Ovde sam druga osoba. Pored bolje finansijske situacije ne mogu da ne primetim da ljude na poslu uopšte ne zanima da li si udata, da li imaš decu i da li ih uopšte želiš imati. Za njih je to privatno pitanje i to me niko nije pitao. Dok sam kući stalno slušala kako treba da se udam i imam dete s obzirom na moje godine, a ovde mi stalno govore kako sam jako mlada. Naravno ima i dana kada sam nikakva jer se još prilagođavam, ali hoću da kažem da taj osećaj slobode i mira nisam osetila kući iako sam već dugo samostalna, ali jednostavno okruženje mi je bilo užas. Ovde se i nekako bolje organizujem, ništa mi nije teško. Uskoro idem kući i već se pripremam za kukanje i pametovanje kako je kod nas sve bolje, a ne u tuđini 😅